Zašto Bernarnardinci nose burence oko vrata?

Većina ljudi kad razmišlja o Bernardicima zamisli velikog, nezgrapnog psa sa burencetom oko vrata koji spašava ljude iz snega. Zašto je to tako, sledi u daljem tekstu.

Veruje se da je ovaj hrabri div među psima poreklom sa Alpa, blizu granice između Italije i Švajcarske. Na nepristupačne planinske obronke došli su sa Rimljanima, koji su na tom mestu podigli hram posvećen Jupiteru. Sveti Bernard je mnogo kasnije 1049. godine na vrhu hrama izgradio konačište i sklonište za putnike, koje i dan danas postoji i nosi njegovo ime.
Ne zna se tačno kada su predstavnici ove rase došli u sklonište Velikog Bernarda, ali se sa sigurnošću zna da su ih tamo prihvatili monasi. Psi su se pokazali kao dobro drušvo i čuvari manastira, a sredinom 17. veka počeli su sa obučavanjem bernardinaca za spašavanje izgubljenih ili zavejanih putnika u planini. Snažni psi, debelog krzna i izraženog njuha bili su otporni na teške vremenske uslove i dobro opremljeni za spašavanje ljudi.

Legenda kaže da je obavezni deo opreme pasa bila je bačva puna manastirske rakije zavezane oko vrata. Još onda se znalo da alkohol zagreva organizam što je bilo presudno za preživljavanje u hladnim uslovima u kojima temperatura tela naglo opada. Danas znamo da alkohol širi krvne sudove, što dovodi do bolje prokrvljenosti i zagrevanja, naročito ekstremiteta koji najbrže stradaju na hladnoći zbog loše cirkulacije. Ova metoda kratko deluje i neophodno je skloniti se sa hladnoće.Ne može se sa sigurnošću tvrditi da li su psi zaista nosili burence, ali spisi iz tog vremena potvrđuju da su psi pronašli i spasili veliki broj ljudi.

Najpoznatiji i najuspešniji spasilački pas bio je Beri (1800-1814).
Beri je bio krupan pas, težine oko 45 kg i visine oko 60 cm što je nešto manje od današnjeg standarda za bernardince koji teže između 65-85 kg. Priča kaže da je ovaj hrabri pas u svom životnom veku spasao 40 ljudi. Svakodnevno je obilazio palaninu u potrazi za nesrećnicima zatrpanim ispod lavine. On bi svojim krupnim šapama iskopavao ljude iz snega, vraćao ih u život, a zatim brzo trčao nazad u manastir, lavežom signalizirajući monasima da priteknu u pomoć.
Poštovaci Berija najviše vole priču o spasavanju dečaka iz zaleđene pećine. Pronašavši smrznuto dete pas je počeo da ga liže i zagreva svojim telom. Kada je dečak došao svesti, Beri ga je podigao na leđa i odneo u manastir odakle su ga monasi vratili svojim roditeljima.
Prema legendi Beri je umro pokušavajući sa spasi 41 žrtvu u svojoj karijeri. Priča kaže da je došla vest da se jedan švajcarski vojnik izgubio u planinama i Beri je poslat u spasilačku misiju. Nije prošlo mnogo vremena kada je pas nanjušio trag star oko 48 sati i krenuo da kopa ledeni smet ispod svojih šapa. Kopao je sve dok nije stigao do vojnika kog je ,kako je i obučen, počeo da ziže i zagreva. Vojnik se u tom momentu probudio i trgao misleći da ga je napao vuk, posegao za oružijem i svojim bajonetom usmrtio Berija koji je do poslednjeg daha pokušavao da ga spasi.
Istoričari tvrde da je ova priča samo legenda, a da je Beri posle 12 godina rada u manastiru sa jednim monahom došao u Bern (Švajcarska) i tamo proveo ostatak svog života. Uginuo je u četrnaestoj godini, a njegovo telo predato je Prirodnjačkom muzeju u Bernu (Natural History Museum of Bern) gde se nalazi i dan danas. U muzeju je 2004. godine održana izložba u čast 200 godina od smrti najhrabrijeg psa na svetu Berija.